Iako je av­gust ra­kij­ski ka­za­ni u gu­sinj­skom se­lu Grn­čar i te ka­ko zna­ju da za­di­me. Ovaj put ni­je ri­ječ o šlji­vo­vi­ci, kru­ško­va­či ili ja­bu­ko­va­či, već jed­noj vr­sti na ovim pro­sto­ri­ma –tre­šnje­va­či.
Na­i­me, Bran­ko Bra­no Bo­jo­vić grn­čar­ski No­vo­sa­đa­nin ovih da­na is­pe­kao je ra­ki­ju od cr­ve­ne tre­šnje, ako je do­pu­šte­no pot­pi­sni­ku ovih re­do­va da oci­je­ni, ve­o­ma do­bru.
Od oko 180 ki­lo­gra­ma dži­bre, Bo­jo­vić je do­bio 16 li­ta­ra či­ste ra­ki­je ja­či­ne 53 ste­pe­ni. Pri­je dvi­je go­di­ne pe­kao je od bi­je­le tre­šnje, ko­ja je mno­go bo­lja, sma­tra Bo­jo­vić, „ali ni cr­ve­na mno­go ne za­o­sta­je”. On sma­tra da je av­gust ide­a­lan za ra­ki­ju, jer vre­nje dži­bre u ljet­njem pe­ri­o­du tra­je naj­vi­še 15 da­na. Iz sop­stve­nog is­ku­stva sa­vje­tu­je da je dži­bru naj­bo­lje uli­ti u pla­stič­nu bu­rad, ko­ju to­kom 15 da­na tre­ba dva do tri pu­ta pro­mi­je­ša­ti i on­da je sve spre­me­no za ra­ki­ju.
- Ljet­nja vre­li­na po­spje­šu­je vre­nje i dži­bra br­zo „do­đe”, a i pe­če­nje ra­ki­je je br­že. Imam par­ni ka­zan, ko­ji je spo­ri­ji za pe­če­nje ali je za­to de­sti­la­ci­ja bo­lja. Na 80 li­ta­ra dži­bre do­dam de­se­tak li­ta­ra vo­de i to je taj či­sti pri­rod­ni pro­ces pre­či­šća­va­nja – tvr­di Bo­jo­vić.
Pe­če­nje ra­ki­je u Grn­ča­ru Bo­jo­vi­ću, ka­ko ka­že, do­đe kao či­sta re­lak­sa­ci­ja. Do­bar dio je­se­ni, zi­mu i dio pro­lje­ća pro­vo­di u No­vom Sa­du, po nje­go­vim ri­je­či­ma pra­vom „ grad­skom si­vi­lu”.
- U No­vom Sa­du sam pro­veo rad­ni vi­jek, do­bio pen­zi­ju, a Grn­čar mi je za­vi­čaj, gdje od­ma­ra, ka­ko ka­že, du­šu i ti­je­lo.
- Ov­dje u za­vi­ča­ju naj­bo­lje se od­mo­rim, tu pro­ve­dem naj­bo­lji od­mor - du­šev­ni i du­hov­ni. Teks e u Grn­ča­ru mak­si­mal­no tran­sfor­mi­šem i na­pu­nim ba­te­ri­je ener­gi­jom, ko­ja tra­je, či­ni mi se, do po­nov­nog do­la­ska na­red­ne go­di­ne – ka­že Bo­jo­vić.
Je­dan dio tre­šnje­va­če, vo­ća i po­vr­ća sa svog ima­nja po­ni­je­će za No­vi Sad, ka­ko ka­že, da sa po­ro­di­com i pri­ja­te­lji­ma po­je­de i za­li­je.
- Da po­pi­je­mo i po­je­de­mo i da se po­hva­lim ka­ko i moj Grn­čar ima pre­div­nu i kva­li­tet­nu hra­nu slič­no onoj ko­ju ra­đa pi­to­ma Voj­vo­di­na. A, ne­što osta­vim i ov­dje, da imam kad po­no­vo do­đem. I, ta­ko sva­ke go­di­ne – pri­ča Bran­ko Bo­jo­vić.
Naš do­ma­ćin ot­kri­va da od­mor pro­vo­di rad­no u svom Grn­ča­ru, jer ka­ko ka­že, „vo­li da ra­di, a sje­de­nje ga ubi­ja”
- Bio bih bo­le­stan ako ne bih ra­dio – re­kao je na kra­ju dru­že­nja naš do­ma­ćin Bra­no, na­rav­no uz do­bru ka­plji­cu tre­šnje­va­če.
N.V.